Izazovi američkih odnosa prema Balkanu

IZAZOVI AMERIČKIH ODNOSA PREMA BALKANU

Sažetak

Sjedinjene Države su nakon kraja Hladnog rata odlučile da očuvaju NATO kao prvoklasni spoljnopolitički instrument za ostvarivanje nacionalnih interesa u promenjenom globalnom okruženju, pri čemu je politika NATO „otvorenih vrata“ poslužila za „popunjavanje bezbednosnog vakuma“ u Evropi nastalog nakon raspada Varšavskog pakta. Upravo je ona i bila jedan od razloga za izbijanje krize u Ukrajini 2014. godine, koja je prerasla u vojnu intervenciju Rusije februara 2022. godine. SAD je nastojala da pružanjem pomoći Ukrajini obezbedi razvoj događaja sličan onome u Hrvatskoj, procenjujući da predsednik Putin ipak neće pokrenuti vojnu intervenciju. Ovaj događaj je se može smatrati ključnim za savremeno globalnu bezbednost, a ishod ovog sukoba će u mnogome odrediti i buduću raspodelu globalne moći. Posledice rata u Ukrajini su evidentne u političkom, ekonomskom, a prevashodno u bezbednosnom kontekstu, sa globalnim i regionalnim domašajima, od kojih su za Srbiju najznačajnije reperkusije na evropskom kontinentu, posebno u području Jugoistočne i Centralne Evrope. SAD su, procesom proširenja NATO, uspele da obezbede dominaciju na Balkanu, pri čemu se od početka rata u Ukrajini, posebno prijemom Finske i Švedske u Alijansu, aktuelizovali izazovi vezani za vojnu neutralnost Srbije i upitnu sudbinu priključenja BiH, zbog protivljenja Republike Srpske da se krene u tom pravcu. Pored toga, izazov je svakako i rešavanje statusa KiM, koji u kontekstu rata u Ukrajini dobija novu dimenziju. SAD nastoje da ove bezbednosne izazove, u pozadini sukoba u Ukrajini, razreše diplomatskim sredstvima, pri čemu je ulogu medijatora dodelila Evropskoj uniji. 
Ključne reči: strateški nastup SAD, preraspodela globalne moći, Ukrajinski rat, bliskoistočni ratni sukob, bezbednosna arhitektura Balkana. 

Uspeh nije konačan, neuspeh nije fatalan, 
hrabrost da se nastavi je ta koja se računa.
Vinston Čerčil

Uvodna razmatranja

Sjedinjene Države su ključna država savremenih međunarodnih odnosa i ne treba navoditi druge razloge za obrazloženje predmeta istraživanja rada. Iako ovo nije novina u međunarodnim odnosima, jer ovakva tvrdnja važi od kraja Hladnog rata do današnjih dana, opravdano se može postaviti pitanje zašto treba preispitivati strateški nastup SAD prema Balkanu? Odgovor na ovo, na izgled jednostavno pitanje, zahteva podrobniju analizu savremenih međunarodnih odnosa, jer su Sjedinjene Države jedina sila sa globalnim domašajem i, sledstveno tome, globalnim interesima svojstvenim hegemonu bez presedana u istoriji. Međutim, razmatrati geostrateški nastup SAD bez uzimanja u obzir relativnog opadanja njene moći, unutrašnje-političke situacije u državi, njihove percepcije potencijalnih pretnji globalnoj hegemoniji i proceni namera globalnih izazivača ne može dati objektivnu polaznu osnovu za razmatranje nastupa prema Balkanu. Tek nakon što imamo u vidu navedene premise, možemo kvalifikovano razmatrati američki nastup prema, čini se i dalje, postkonfliktnom regionu Balkana. 
Nastojanje da se iz opšteg, globalnog, nastupa SAD generiše odnos prema Balkanu, bez razumevanja odnosa SAD i Evropske unije, ratnim sukobima u Ukrajini i na Bliskom istoku i već navedenim američkim prioritetima u odnosima sa Kinom i Rusijom, neće nam pružiti relevantne rezultate. Nadalje, tu su i regionalni akteri, čije politike se vrednuju kroz prizmu strateških prioriteta Vašingtona, kao i njihov potencijal moći da doprinesu realizaciji američkih ciljeva na regionalnom i/ili globalnom nivou. 
Budući da su SAD sila sa ogromnim potencijalom za savezništva koje su one umešno  koristile u proteklim decenijama, izvesno je da ova činjenica ukazuje na složenost u pogledu njihovih obaveza širom sveta. Ta činjenica je toliko složena da gotovo da nema smisla da se njome bavimo na globalnom nivou, ali ćemo zato nužno morati da sagledamo osnovne postulate njenog strateškog nastupa koji predstavljaju određenu vrstu tradicionalnog nastupa ove sile. Nadalje, nastojaćemo da iznađemo neke od svojevrsnih obrazaca strateškog ponašanja SAD u potencijalno kriznim situacijama, kao što je sasvim izvesno i ova koja karakteriše savremene međunarodne odnose. Za ovakav naum, predominantno ćemo koristiti realističku školu, koja suštinski daje bolje razumevanje međunarodnih odnosa u vreme ratova i ponašanje njenih aktera u takvim situacijama. Ipak, neće biti zanemarena i liberalna tradicija američkog društva u meri koja osigurava objektivnu sliku njihovih tradicionalnih vrednosti. 
Namera je da se sagledaju osnovne smernice geostrateškog nastupa Sjedinjenih Država prema Balkanu, koji je determinisan savremenim globalnim okruženjem i svojevrsnim obrascima ponašanja SAD u međunarodnoj areni koji su ovu naciju doveli do položaja globalnog hegemona i specifičnim regionalnim okolnostima u kojima se srpski faktor jedini opredelio za vojnu neutralnost. Ovo je ujedno i osnovna hipoteza rada. Iako duboko svesni da Balkan već decenijama nije u prioritetu američkih stratega, smatramo da su aktuelni ratni sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku, uvećali geostrateški značaj Balkana i da Vašington sa većom pažnjom prati regionalna zbivanja, pogotovo odnose srpskog faktora prema Rusiji i Kini, ali i u odnosu na evropske integracione procese. Dakle, može se zaključiti da je položaj srpskog faktora veoma kompleksan i da treba pažljivo razmatrati kako nas vidi Vašington i kako se naša spoljnopolitički nastup doživljava u američkoj strateškoj zajednici. Da ne bude nikakve zabune, američki stratezi se sasvim izvesno prioritetno ne bave srpskim faktorom, već regionalnim procesima kao što i pripada globalnom hegemonu. To je osnovni razlog zbog koga je u naslovu ovog rada naveden Balkan.   

Ključni obrasci strateškog delovanja Sjedinjenih Država

U prošlosti su mnogi akteri na međunarodnoj sceni potcenili američku moć i sposobnost da se pravovremeno i dugoročno postave prema izazovima koje su pred njih postavljale okolnosti međunarodne politike. Čini se da su se prečesto njihovi idealistički i liberalni narativi i ideje širom sveta shvatale kao znak slabosti, nepoznavanja regionalnih problema ili nezainteresovanosti za međunarodne poslove.  Ipak, nesporna je činjenica da su SAD iz globalnog sukoba sa Sovjetskim Savezom i njegovim saveznicima izašle kao pobednik i da su postale globalni hegemon, ukazuju da je Vašington uglavnom dobro procenjivao strateško okruženje, sopstvenu moć i da su racionalno određivali nacionalne ciljeve, kao i sredstva i načine kojima će se oni realizovati. Jasno je da su navedene zablude o Sjedinjenim Državama postale očigledne u periodu međunarodnih odnosa koji se označava kao „unipolarna era (momenat)“, Pax Americana i slično. Ključno je pitanje da li savremeni izazivači globalnog hegemona raspolažu objektivnim i realnim procenama američke i sopstvene moći, ali i odlučnosti i umešnosti stratega u Vašingtonu? Naravno da će vreme odgovoriti na ovo pitanje, ali ćemo ukazati na izazove u međunarodnim odnosima koje su Sjedinjene Države uspešno prebrodile i na koji način. To će nam dati određen obrazac koji može biti putokaz njihovog delovanja u budućnosti.
Na prvi pogled, osnovni obrasci američkog strateškog nastupa deluju zbunjujuće i kontradiktorno. Oni su često, naizgled, polarizovani, što se vidi iz sledećih primera: geopolitički realizam naspram univerzalnog idealizma, ili izolacionizam protiv internacionalizma, ili unilateralizam naspram multilateralizma itd. Ipak, oni predstavljaju samo izraz strateških odluka, koje su po svojoj prirodi uslovljene okolnostima strateškog okruženja, sopstvene moći i ciljeva u konkretnim istorijskim okolnostima. Sledi pokušaj da se oni razumeju i sagledaju kao posledica različitih obrazaca normativne samointerpretacije. Nadalje, pri razmatranju američkog obrasca ponašanja uvek treba imati u vidu sledeće činjenice: ona je zasnovana na mogućnostima i izazivima, spoljna politika je vezana za odabir racionalnih odluka, njihov geostrateški nastup je pod velikim uticajem unutrašnje politike (Kissinger 2001), kao i činjenica da na američku spoljnu politiku utiče prošlost i tradicija (Wittkopf et al. 2008: 17-18). 
Prvi obrazac ponašanja SAD se vezuje za sticanje samostalnosti i prvog predsednika Džordža Vašingtona (George Washington), koji je trasirao prvi obrazac njenog ponašanja, a reč je o izolacionizmu. On je naveo 19. septembra 1796. godine da „Evropa ima skup primarnih interesa, koji za nas (SAD, prim aut.) nemaju nikakav značaj, ili su veoma udaljeni. … Otuda nije mudro da se mešamo u promenljivosti njene politike i njenih prijateljstava ili neprijateljstava“ (Wittkopf et al.2008: 18-19). Ovde se jasno mogu uočiti sva četiri osnovna principa američkog strateškog promišljanja i delovanja, s tim da treba naglasiti da je njena „zaštićenost“ prostranim okeanima i nepostojanje pretnji od neposrednih suseda u mnogome deternimisala takvo ponašanje. Istovremeno, mlada američka republika tada nije imala ni dovoljno moći, niti ambicija da se umeša u evropske kolonijalne sukobe, a treba dodati da je i sama bila kolonija i da nije odobravala takvu politiku.
Sjedinjene Države su uvek radile na tome da opravdaju svoju spoljnu politiku i da se predstave kao „dobar momak“ u pravednoj borbi između dobra i zla. Američko širenje na zapad i potiskivanje domorodaca upravno je pravdano ovim narativom, koja je kasnije nazvan „manifest sudbine“ (manifest destiny) (Gerhard, 2010: 204-205). Mnogim američkim suparnicima u svetu je ovaj narativ bio neshvatljiv i često su ga potcenjivali, ali je on pokazao rezultate i na spoljnom, tako i na unutrašnjem planu. Jednostavno rečeno, manifest sudbine je često obezbeđivao nacionalnu podršku spoljnoj politici i omogućavao Sjedinjenim Državama intervencionizam, ali i obezbeđivao pouzdanost njihovim savezništvima u kombinaciji sa potencijalom američke moći. Očevi osnivači SAD su u Deklaraciji o nezavisnosti naveli da su svi ljudi stvoreni jednaki i da imaju neotuđiva prava na život, slobodu i potragu za srećom. U većinski feudalnoj Evropi se ove garancije shvatale kao veoma značajne, te su SAD postale „zemlja mogućnosti za sve“. Iz manifesta sudbine prirodno derivira i još jedna posebnost američkog obrasca ponašanja, a reč je o izuzetnosti (exceptionalism). Sjedinjene Države su bile lider u međunarodnoj politici od početka 20. veka zbog svojih ogromnih resursa i bogatstva, kao i svojih društvenih vrednosti. Američki interes za očuvanje demokratskog i slobodnog sveta ima svoje utemeljenje u uverenjima i vrednostima koje zastupa (Pirnuta 2014: 121-128). Kada razmotrite alternative, to je doista tačno, jer su suparnici američkoj demokratiji bili totalitarni režimi, poput: militantne i nacističke Nemačke u dva svetska rata, Fašističke Italije i militantnog Japana u Drugom svetskom ratu ili  komunističkog lagera predvođenog SSSR tokom Hladnog rata,. Pored toga, američka izuzetnost se, jačanjem njene moći i položaja u međunarodnom poretku, pokazala kao koristan instrument za intervencionizam, ali i dugotrajno sukobljavanje sa velikim silama koji su kasnije sledili.  
Kontinuitet izolacionističkog strateškog nastupa SAD se može pratiti i kroz čitav 19. vek, koji je na određeni način i formulisan u Monroovoj doktrini (1823.) koja se „pobunila“ protiv evropskog intervencionizma na Američkom kontinentu, ali se i dodatno distancirala od evropskih „igara moći“ i saveza velikih monarhija oličenog u Svetoj alijansi (Blagojević 2022: 150-151; Blagojević 2019a: 1144-1145). I u slučaju Monroove doktrine mogu se sagledati osnove američke izuzetnosti, jer se u vreme evrocentričnih međunarodnih odnosa pojavljuje vanevropska sila koja se formalno suprotstavlja kolonijalnim intervencijama evropskih metropola u njihovom dvorištu (Latinskoj i Centralnoj Americi). 
Na manifest sudbine i izuzetnost se oslanja i predstavlja njen prirodan nastavak idealizam jednog od najznačajnijih predsednika SAD Vudro Vilsona (Woodrow Wilson) koji je istakao da „Očigledna sudbina Amerike nije da vlada svetom fizičkom silom. . . . Sudbina Amerike i vođstva Amerike je da ona razmišlja o svetu“ (Mearsheimer 2018: 90). Njegovih čuvenih „14 tačaka“ predstavljaju svojevrsnu osnovu savremene kolektivne bezbednosti i osnovu američkog multilateralnog nastupa. Ne mogu se osporiti zasluge predsednika Vilsona za stvaranje Lige nacija, preteče savremenih Ujedinjenih nacija. Igra sudbine, ali i tradicija izolacionizma, sprečila je Sjedinjene Države da se uključe u rad Lige nacija, što samo potvrđuje veliku tradicionalnost američkog društva i njenog strateškog nastupa u svetu. Iako je tokom Velikog rata ušla u red velikih sila, međuratni period su SAD provele u svojevrsnoj „sjajnoj izolaciji“, po ugledu na Veliku Britaniju iz prethodne ere međunarodnih odnosa. Ipak, izolacionizam se odnosi na evropsku politiku, a ne i za procese u Centralnoj i Južnoj Americi, koje SAD smatraju svojom zonom interesa, sledstveno logici ponašanja velikih sila. 
Pojava dva totalitarna poretka u Evropi, u državama velikim kontinentalnim silama, nacističkoj Nemačkoj i komunističkom Sovjetskom Savezu, nisu bili dovoljni razlog da se Sjedinjene Države više angažuju u evropskim poslovima. Amerika je sklapala ekonomske aranžmane sa većinom evropskih država i pratila događaje vezane za ekspanziju militantnog Japana u Pacifičkom regionu. Upravo je japanski napad na Perl Harbur na svojevrstan način primorao Sjedinjene Države da se „probudi“ iz izolacionizma prevashodno na Pacifičkom ratištu, ali i u odnosu na tradicionalne saveznike u Evropi. Amerika je, vođena svojevrsnom ratnom logikom, kontinuirano pomagala i komunistički Sovjetski Savez. 
 Iako je savezništvo SAD i SSSR bilo pouzdano do samog kraja rata, Sjedinjene Države su strateški nastup primarno usmerili na kontrolu Pacifika i Sredozemlja, u skladu sa kontinuitetom interesa talasokratske sile. Iako je Moskva tražila otvaranje Zapadnog fronta u Evropi još 1942. godine, Saveznici nisu ni posle pobede u Africi to nisu uradili, već su se fokusirali na kontrolu Mediterana i izbacivanje Italije iz rata. Londodn je predlagao da se evropsko kopno napadne preko Italije i Balkana i kroz „meki trbuh” Evrope lakše prodre u centralnu Evropu, dok su Sjedinjene Države predlagale plan napada preko Lamanša, na Francusku. Razlog tome je  činjenica da je Zapadu odgovaralo da se dva totalitarna režima međusobno iscrpe u kontinentalnom sukobu u kome su Sovjeti 1943. godine imali veće izglede za pobedu. Za razliku od totalističkih vođa Hitlera i Staljina, koji su vodili borbu na život i smrt, oni su imali mogućnost izbora (Blagojević 2022: 197). 
Na ovom primeru se jačno može uočiti još jedan obrazac američkog strateškog nastupa i narativa koji ga prati, a reč je o borbi dobra i zla, odnosno demokratije protiv autokratije i totalitarizma. Ovaj strateški nastup je prevovađivao u strateškom nastupu SAD tokom čitavog hladnoratovskog perioda. Istini za volju, jasno je da je ovakav nastup imao i svoje veliko opravdanje u realnosti, jer su SAD imale kao suparnika totalitarni komunistički režim i njegove saveznike, koji se dodatno bili razoreni katastrofalnim ratnim sukobom. Zbog toga je i narativ o Sjedinjenim Državama kao lideru slobodnog sveta i bio opravdan realnim stanjem stvari, a u krajnjem iz tog globalnog sukoba izašao kao nesumnjivi pobednik. Ovde treba napomenuti, da pored navedenih osnovnih načela nastupa u domenu strateških komunikacija, treba istaći da su SAD u doba Hladnog rata nastup prema komunističkom bloku konstantno usklađivale sa realnim geopolitičkim interesima (Gadis 2003: 242-244), o čemu vrlo argumentovano piše Nebojša Vuković (videti Vuković 2007). Ovakav nastup je održao kontinuitet i u posthladnoratovskom periodu, posebno u nastupu prema Ruskoj Federaciji i Kini (Coker 2016: 89.140). 
Početak Hladnog rata, između ostalog, predstavlja i prekretnicu dugog perioda američkog tradicionalnog „koketiranja“ sa izolacionalizmom, što je usledilo kao posledica prihvatanja ideja Džordža Kenana (George Kennan ) izloženih u čuvenom Dugom telegramu (Kennan 1946). Američka strategija obuzdavanja Sovjetskog Saveza je podrazumevala održavanje robusnog vojnog prisustva u Evropi, ali i u Indo-Pacifiku i drugim regionima gde je postojala opasnost od širenja komunizma. Za to je bilo neophodno koristiti dominaciju u ratnoj mornarici za kontrolu svetskih okeana (Kaplan 2012: 68), nuklearno naoružanje, ali i sistem savezništva. Nadalje, Kenan je isticao da se vojna moć sama po sebi možda neće pokazati kao dovoljna, iako je od ključnog značaja za suzbijanje sovjetske pretnje. Iako je sovjetsko rukovodstvo bilo nenaklonjeno racionalnom odlučivanju, ali veoma osetljivo na „logiku sile”, Kenan navodi da je na dugoročnom planu neophodno koristiti i ekonomska, politička, kulturološka i diplomatska sredstva (Blagojević 2016: 476).
Raspad komunističkog lagera dovodi Sjedinjene Države u jedinsvtenu poziciju hegemona u svetskoj politici. U takvom strateškom okruženju SAD se ponašaju u skladu sa usvojenim obrascem strateškog delovanja i čini se da nisu odolele iskušenju da pokušaju da svetu nametnu svoje vrednosti i sistem uređenja, oslanjajući se na izuzetnost, manifest sudbine, demokratske vrednosti isto koliko i ekonomsku i vojnu moć koja je bez presedana (koja u gotovo svim strategijama SAD nužno moraju da budu globalno dominantne i bez ikakvih sumnji u njihovu dovoljnost). Pri tome se u bezbednosnom smislu posebno ističe proces proširenja NATO, koji je bio u krizi identiteta nakon raspada Varšavskog ugovora i kolapsa SSSR. Naime, teško je i zamisliti veliku silu, koja se dobrovoljno odriče prviklasnog spoljnopolitičkog instrumenta, pa se to nije moglo očekivati ni od SAD, pogotovo ne u vreme kada je trebalo popuniti „bezbednosni vakum“ u Evropi nastao raspadom sovjetskog bloka. U više talasa su se u članstvo NATO primale države Centralne i Jugoistočne Evrope, uprkos upozorenjima Rusije da se takav proces smatra uperenim protiv njene bezbednosti, posebno kada je reč o Ukrajini. Rusija je prvo vojnom intervencijom u Gruziji 2007, a zatim u Siriji, demonstrirala odlučnost da ponovo interveniše van nacionalne teritorije radi zaštite svojih interesa, ali to nije uticalo na američke planove i odnos prema Moskvi. Tako je NATO politika otvorenih vrata, koja nije uzimala u obzir ruske bezbednosne interese i odlučnost da intervenišu van nacionalne teritorije, dovela do ratnog sukoba velikih razmera u Evropi posle Drugog svetskog rata. SAD i njeni evropski saveznici su jedinstveno reagovali na pojavu krize pružanjem političke, ekonomske i vojne pomoći Ukrajini i uvođenjem velikog broja sankcija Rusiji i Belorusiji. S druge strane, Rusija je obezbedila pouzdana savezništva prevashodno sa Kinom, Belorusijom, Iranom i (uglavnom prećutnu) podršku mnogih država u razvoju na svim kontinentima. 
Teroristički napadi na tlu Sjedinjenih Država od 11. septembra 2001. godine samo su potvrdile i ojačale osnovne obrasce strateškog delovanja SAD. Reakcija Vašingtona je bila usvajanje novog strateško-doktrinarnog okvira za borbu protiv transnacionalnog islamističkog terorizma, pri čemu su se predominantno koristila vojna moć, kroz koncept preduhitrujućih udara. Usledile su vojne intervencije u Avganistanu, a nešto kasnije u Iraku, sa upitnim ishodom po nacionalne interese SAD. Čini se da je zanemaren aspekt „borbe za srca i umove“ islamskog sveta, što je dodatno dovelo do antagonizma dela islamskog sveta prema Sjedinjenim Državama, a moglo bi se reći i globalnog juga. To je rezultiralo i sve većim opiranjem proklamovanim američkim vrednostima, što je pojačavano sve snažnijim osloncem Vašingtona na elemente čvrste moći, prevashodno primenom diplomatije prisile i vojne moći. Za sve to vreme, Kina je jačala ekonomski, ali kada je pokrenula značajnu reformu i osavremenjavanje oružanih snaga posebno ratne mornarice, SAD su pratile tok događaja, posebno stvaranje savezništva sa Rusijom i transfer naoružanja i tehnologije u oblasti odbrane. Vojna intervencija Rusije u Ukrajini, ali i kriza nastala posetom predsednice Donjeg doma Parlamenta SAD Nensi Pelosi (Nancy Pelosi) dovela je do zatezanja odnosa između SAD i saveznika sa jedne strane i Rusije i Kine, sa druge. Kina je započela masovne vojne vežbe oko Tajvana koje ukazuje na spremnost Pekinga da oružjem brani teritorijalni integritet. Američki odgovor na savremene izazove na strateškom nivou je obuzdati Rusiju i nadmašiti Kinu. Dakle, Vašington je shvatio da su globalni izazivači ozbiljni takmaci za globalnu hegemoniju i da su im ambicije usklađene sa potencijalima moći. U tom smislu su ojačani savezi i savezništva u Evropi i Indo-Pacifiku sa proverenim i pouzdanim regionalnim „igračima“, izuzev Turske, koja pokazuje ambicije za samostalnost i unilateralno delovanje. Vašington pruža pouzdane bezbednosne garancije i umešno koristi stratešku komunikaciju prema izazivačima, ali i saveznicima. Za ovu tvrdnju je više nego dovoljna činjenica da je u krizno vreme NATO primio u punopravno članstvo geostrateški značajne države Švedsku i Finsku, koje su dugo vremena bile neutralne, čime je Alijansa potvrdila vitalnost i kredibilitet. Za Sjedinjene Države je veliki izazov kako se postaviti prema ratu u Izraelu, koji stavlja na probu njihov kredibilitet garanta bezbednosti tradicionalnom savezniku na Bliskom istoku, a sa druge strane treba da se ne naruši odnos prema islamskom (arapskom) svetu i ne dovede u pitanje njihova globalna dominacija na duže staze.  

Aktuelni nastup SAD na Balkanu: najvažnija sporedna stvar u Evropi

Geopolitički značaj Jugoslavije tokom Hladnog rata uglavnom je bio uslovljen značajnim razlikama jugoslovenskih komunista i Sovjetskog Saveza, progresivnim uvođenjem modela samoupravnog socijalizma koji je za druge komunističke zemlje mogao značiti neku alternativu, a takođe i njenom strateškom lokacijom koju daje blizina državama članicama NATO i Varšavskog ugovora (Vomlela 2016: 65-66). Voren Cimerman (Warren Zimmermann) je 1989. godine postavljen za ambasadora SAD u Jugoslaviji i naveo je da je njegov rad uglavnom determinisan novim odnosom SAD prema zemljama Centralne i Istočne Evrope koje su u procesu demokratizacije, a jugoslovenskim političkim elitama je pokazao da Jugoslavija više nema geopolitički značaj koji  su SAD dale tokom Hladnog rata.“ (Zimmermann 1995: 2) U to vreme, ključna pitanja za SAD bila su ljudska prava, građanske slobode i demokratizacija, prema kojima se determinisao američki stav prema određenim državama u regionu. U ovom kontekstu, Cimerman je priznao da „Jugoslavija po tom pitanju nije bila dobra, posebno u pokrajini Kosovo.“ (Zimmermann 1995: 2).
Sjedinjene Države su se pred raspad SFRJ prvenstveno fokusirale na podršku Anti Markoviću, reformski orijentisanom saveznom premijeru, koji je bio alternativa za republičke lidere. Američka diplomatija je pokušala mu obezbedi podršku u Zapadnoj Evropi. Nekoliko dana pre proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, američki državni sekretar Džejms Bejker posetio je Beograd. Međutim,  njegovoj misiji nedostajala je konkretna vizija i zasnivala se na stavu da SAD žele ujedinjenu i demokratsku Jugoslaviju. Njegovo nastojanje je bilo usmereno ka stavu da međunarodna zajednica neće tolerisati ni jednostrane deklaracije umesto dijaloga niti upotrebe sile. Bejker nije uspeo da smiri strasti u Jugoslaviji, a tokom razgovora sa različitim republičkim akterima u  krizi je shvatio da će politička situacije ići u smeru rasta tenzija, što je  postepeno dovelo američku administraciju do odluke da inicijativu prepusti zatašnjoj Evropskoj zajednici. Prema rečima Živorada Kovačevića, poslednjeg ambasadora Jugoslavije u SAD, ova odluka je imala teške posledice koje proizilaze iz činjenice da Evropska zajednica nije bila dovoljno integrisana i spremna da menadžira jugoslovensku krizu (Kovačević 2007: 79). S druge strane, to je stvorilo prostor Nemačkoj da pokaže dominaciju u Evropi, koja je uspela da ubedi Francuze i Britance da priznaju nezavisnost Hrvatske i da lobira kod drugih evropskih metropola da to učne. 
Eskalacija sukoba primorala je američku diplomatiju da promeni odnos prema pojedinim jugoslovenskim republikama u skladu sa strategijom sukoba niskog intenziteta, koju je usvojila Reganova administracija. Ujedinjeni nastup slovenačkih i hrvatskih separatističkih političkih elita prema centrima moći na Zapadu, predstavio je vlasti u Beogradu kao prokomunističke i podsetili ih na staru i matnru o Srbima kao „malim Rusima“ na Balkanu (Blagojevic 2019b: 370-376). Američka diplomatska, propagandna, obaveštajna, ali u kasnijoj fazi i vojna efektiva je angažovana protiv srpskih interesa. Prvi put je NATO vojno intervenisao van teritorije svojih država članica protiv Vojske Republike Srpske u BiH, 1995. godine, a veliki „krešendo“ borbe za jugoslovensko nasleđe usledio je 1999. godine sa intervencijom NATO protiv SRJ, koja je, paradoksalno, pokrenuta radi podrške oružanoj pobuni Albanaca sa KiM (Blagojević 2022: 343-360). Sa savremene tačke gledišta mogu se sagledati posledice po srpske nacionalne interese, koji su posledica pogrešne procene globalne i regionalnog strateškog okruženja srpske političke elite toga doba. Na Zapadu je formirana imidž Srba kao agresora na narode sa kojima su živeli u bivšoj državi, a oni su svoj spoljnopolitički nastup prema njima gotovo preslikali slovenačkom i hrvatskom narativu, kako Sarajevo, tako kasnije i lokalni organi vlasti u Prištini. Njima se priključila i Podgorica, koja je na ovom narativu pridobijala unutrašnju i spoljnopolitičku podršku za izdvajanje iz zajedničke države sa Srbijom 2006. godine.  Ovaj i ovakav narativ je i danas u manjoj ili većoj meri prisutan, što zavisi od potreba političkih elita u bivšim republikama SFRJ i samo se uvećavao i dobijao teže forme i potencijal sa početkom vojne intervencije Ruske Federacije u Ukrajini. 
 Priština unilateralno proglašava nezavisnost 2008. godine, uz podršku SAD i njenih saveznika i partnera, nakon neuspešnih pregovora koje su organizovale Ujedinjene nacije. Sjedinjene Države su prepustile Evropskoj uniji medijatorsku poziciju u pregovorima između Beograda i Prištine od 2011. godine i time, čini se, učinile istu pogrešku kao i početkom razbi-raspada bivše SFRJ . Međutim, ovoga puta su predstavnici Vašingtona pomno pratili razvoj događaja i intervenisali kada je to bilo potrebno, nekad diskretno a nekada javno i direktno . Razloge za ovakav nastup SAD treba tražiti u činjenici da su Rusija i Kina, kao stalne članice Saveta bezbednosti UN, stale na stranu Srbije u očuvanju njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Na ovaj način se ove dve sile strateški posmatrano „jeftino“ demonstriraju moć na Balkanu i pokazuju da Zapad nije stavio pod efektivnu kontrolu ovaj region. Nadalje, ruska politička elita periodičnim ukazivanjem na protivpravno nastojanje SAD/Zapada da se legalizuje otcepljenje teritorije južne srpske pokrajine i položaj Srba na Kosmetu ističu kao sopstveno opravdanje za preduzimanje političkih i vojnih mera van sopstvene nacionalne teritorije. Pri tome često koriste  poređenje vojne intervencije NATO na prostoru SRJ, od čega kao posebno značajnu predstavljaju taj presedan kršenja odredbi međunarodnog prava, kao dovoljan razlog za njihovo vojno angažovanje u Ukrajini.  
Slično se SAD postavljaju u strateškom nastupu i prema BiH, pri čemu su prepustili funkciju visokog predstavnika evropskim zvaničnicima, dok se njihovi predstavnici uključuju samo u nagoveštaju kriznih situacija, kada treba istaći podršku stabilnosti i/ili očuvanja celovitosti BiH. Uvođenje ličnih sankcija predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku, upravo se pravdaju navedenim razlozima. 
Ovde se jasno ističe još jedan interes SAD za podršku Federaciji BiH, ali i privremenim vlastima u Prištini. Reč je o činjenici da su oba politička establišmenta jasno demonstrirala želju da se priključe NATO, što je nesumnjivo poželjna politička pozicija za Vašington. U slučaju BiH, to se ne može realizovati bez saglasnosti Republike Srpske, koja prati politiku vojne neutralnosti Srbije. Za tzv. Kosovo je najveća prepreka činjenica da nema „stolicu u Ujedinjenim nacijama“ te je ova činjenica samo još jedan razlog za američku podršku nezavisnosti Kosmeta. 
Za razliku od oslonca na Evropsku uniju u pogledu realizacije diplomatskog nastupa, na bezbednosnom i vojnom planu se SAD primarno oslanjaju na NATO. Pri tome su ulogu uravnoteživača vojne moći Srbije dodelili Hrvatskoj (Vukadinović 1996: 148-165), koja logično ima i političke „ingerencije“ u regionalnom suprotstavljanju Srbiji sa svojim, ne slučajno izgrađenim, neformalnim savezima sa prestonim gradovima bivših republika SFRJ na osnovama „obuzdavanja srpske regionalne hegemonije i revizionizma“. Kao dokaz navedenim tvrdnjama može se sagledati strateški odgovor Hrvatske, ali i SAD, na modernizaciju i opremanje savremenim sredstvima Vojske Srbije, koja je prvobitno praćena narativom premijera Plenkovića da „Vučić preti praznom puškom“ do zahteva da se pomogne naoružavanje Hrvatske kako bi se pariralo Srbiji. Nadalje, Hrvatska se u slučaju Ukrajina javlja i kao svojevrsni primer na koji način bi Ukrajina trebalo da reši problem pobunjenih provincija u Dombasu. Ova strateška zamisao se pretvorila u noćnu moru ukrajinskog rata čiji smo svedoci, a u kome SAD/NATO učestvuje sličnim sredstvima kao i u ratovima za jugoslovensko nasleđe (Kostić Šulejić, Blagojević 2024: 456-479).   

Zaključna razmatranja

Prioritetno angažovanje svetskog hegemona u relativno malom i siromašnom regionu kao što je Balkan tokom devedesetih godina prošlog veka, pre bi se moglo nazvati izuzetkom nego sistematskim angažovanjem, ali kada je ovaj region u pitanju to nije slučaj. Naime smenom vlasti u Beogradu 2000. godine, prestaje prioritetno angažovanje SAD, a 2001. godine se dešavaju teroristički napadi na njenoj nacionalnoj teritoriji i prioriteti se usmeravaju na globalnu borbu protiv terorizma. Nakon povlačenja iz Avganistana i umanjenja prisustva u Iraku, pažnja se usmerava na Južno kinesko more i ukrajinsku krizu, gde se SAD angažuju u ojačavanju savezništva i pružanju bezbednosnih garancija do ojačanja vojnog prisustva u kriznim regionima sopstvenih snaga i NATO. Od vojne intervencije Rusije u Ukrajini 2022. prioriteti su umereni na ovaj konflikt, a kasnije nastao sukob u Izraelu je učinio da se američko angažovanje jednovremeno odvija u oba krizna regiona. Možda je angažovanje SAD prema Ukrajini najefektnije opisao Vladimir Trapara koji ga je jezgrovito opisao kao delovanje između geopolitike i ideologije, aludirajući na osnovnu vertikalu i vrednosnu paradigmu američkog spoljnopolitičkog angažovanja (Trapara 2023: 53-67). Slično je i u slučaju njenog angažovanja prema ratu na Bliskom istoku, koji se iz Vašingtona sagledava kao rat između demokratije i palestinskih terorističkih organizacija Fataha i Hezbolaha.  
Iako je pitanje Balkana daleko od primarnih interesovanja SAD više decenija, Vašington nikada nije izgubio interes da prati i ključno usmerava procese u ovom regionu, a kao „izvođače radova“ su angažovali Evropsku uniju. Otuda i podnaslov najvažnija sporedna stvar u Evropi, referirajući na Balkan koji se početkom rata u Ukrajini našao u bližem susedstvu ratnog sukoba velikih razmera, gde su Srbija i BiH, jedine države koje nisu u NATO. Ova činjenica doista komplikuje srpski položaj, kao i činjenica da su Srbija i Turska jedine države u Evropi koje nisu uvele sankcije Rusiji. Zbog Kosmeta i neugodne retorike Kremlja usmerene na izjednačavanje angažovanja SAD/NATO tokom 1999. godine i njihovog u slučaju Ukrajine, Vašington se opredelio na nastavak podrške nezavisnosti tzv. Kosova, ali i uvažavanje srpske politike vojne neutralnosti, između ostalog i zbog bojazni da bi se njenim prijemom u Alijansu pojavio „ruski trojanski konj“ u NATO, kao i objektivnog sagledavanja javnog mnjenja u Srbiji i sentimenta prema Kosmetu. Postavljanje iskusnog diplomate Kristofera Hila za ambasadora u Srbiji, sa istorijom angažovanja na ovom prostoru tokom devedesetih za razliku od njegovog delovanja u današnje vreme oslikava konstante i razlike američke politike prema regionu, posebno u odnosu na srpski faktor. Istovremeno treba imati u vidu i činjenicu da je Srbija naučila neke strateške lekcije i da nastoji da svoje nacionalne interese realizuje primarno političkim i ekonomskim sredstvima, ali i da zadrži osnovne kapacitete spoljnopolitičke autonomije. Čini se da je koncept vojne neutralnosti „prava mera stvari“ koje stvara optimalne uslove za ovakvo strateško opredeljenje Srbije u neizvesnoj budućnosti svetske politike. Koliko je ona dostatna, kao i uvek, pokazaće vreme, a na nama je da to vreme iskoristimo na pravi način kako bi bili spremi da iskoristimo mogućnosti koje se ukazuju i minimalizujemo rizike pravovremenim delovanjem. 

Bibliografija

Blagojević V. (2022). Moć i sila – Srbija i vojni faktor u međunarodnoj politici, Institut za strategijska istraživanja.
Blagojević V. (2016). „Odbrambena diplomatija u funkciji spoljne politike države”, Kultura polisa 29 (3), 467-479.
Blagojević V. (2019a). Military Power in US Foreign Policy - Tradition and Challenges, Teme, 18 (4), 1141-1156
Blagojevic V. (2019b) „Psychological Operation in Low-Intensity Conflict – Case Study Kosovo and Metohija”, in Nebojsa Vukovic (Ed.) David vs. Goliath: NATO War against Yugoslavia and its Implications, Institute for International Politics and Economic and Faculty of Security Studies, 365-384.
Coker C.  (2016). The Improbable War – China, The United States and the Continuing Logic of Great Power Conflict, Oxford University Press.
Gadis Dž. L.  (2003). Hladni rat: Mi danas znamo, CLIO.
Gerhard W. (2010). "Patterns of American Foreign and Security Policy ". KVÜÕA Toimetised, 18, 197-210.
George Kennan's 'Long Telegram', February 22, 1946, Digital Archive International History Declassified, Wilson Center, preuzeto 01. septembra 2024., sa hptt://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/https://is.muni.cz/el/fss/podzim2019/MVZb2091/um/kennanlongtelegram1946.pdf.

Kaplan R. D.  (2012). The Revenge of the Geography: What the Map Tells us about the Coming Conflicts and the Battle Against Fate, Random House.
Kissinger H. (2001). Does America Need a Foreign Policy? Toward a New Diplomacy for the 21st Century, Simon & Schuster.
Kovačević Ž. (2007). Amerika i raspad Jugoslavije, Filip Višnjić.
Lukáš Vomlela. (2016). "Changes of American foreign policy towards the countries of the former Yugoslavia between 1991 and 1995". Central European Papers, 4 (1), 63-81.
Marina Kostić Šulejić and Veljko Blagojević, (2024). „Western Balkans and Ukrainian Crisis 2014-2024“,, in Dušan Proroković, Paolo Sellari, Rich Mifsud (Eds.) Global Security and International Relations after the Escalation of the Ukrainian Crisis, Institute of International Politics, Belgrade, Serbia; Sapienza University, Department of Political Science, Rome, Italy; Austin Peay State University, Clarksville (TN), USA; Faculty of Security, University of Belgrade, Belgrade, Serbia, ISBN 978-86-7067-328-1, 456-479.
Mearsheimer J.J. (2018). The Great Delusion - Liberal Dreams and International Relations, Yale University Press, 
Pirnuta O. (2017). "American Exceptionalism". Journal of Defense Resources Management (JoDRM) 2,121-128.
Trapara V. (2023). Politika SAD prema rusko-ukrajinskom sukobu: između geopolitike i ideologije, u Nebojša Vuković i Mihajlo Kopanja Rat u Ukrajini: Ono što znamo i ono što ne znamo, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Fakultet bezbednosti Univerziteta u Beogradu, ISBN 978-86-7067-313-7, https://doi.org/10.18485/iipe_rat_ukrajina.2023, 53-67.

Vuković N.  (2007). Logika imperije – Nikolas Spajkman i savremena američka geopolitika, KONRAS / NACIJA PRES.
Vukadinović R. (1996). "Croatian Foreign Policy: From State Building to the Regional Power". Politička Misao 33 (5), 148-165.
Wittkopf E. R., Jones C. M., Kegly C. W. JR. (2008). American Foreign Policy Pattern and Process, Sevent Edition, Thomson Higher Education, 
Zimmermann W. (1995). The Last Ambassador. A Memoir of the Collapse of Yugoslavia, Foreign Affairs, 74 (2), 2-20.