SUDAN – OD VOJNOG PUČA DO GEOPOLITIČKE KRIZE

 

SUDAN – OD VOJNOG PUČA DO GEOPOLITIČKE KRIZE

Geopolitička relevantnost Sudana proizlazi iz njegove pozicije na spoju severoistočne Afrike, Sahela i Roga Afrike, ali pre svega iz činjenice da je Sudan jedna od retkih velikih država u unutrašnjosti kontinenta koja istovremeno izlazi na Crveno more, odnosno na pomorski koridor koji se preko Suetskog kanala i moreuza Bab el-Mandeb direktno nadovezuje na glavne tokove svetske trgovine. Shodno tome, svaka dugotrajna destabilizacija zapadne obale Crvenog mora, pa i samo preusmeravanje brodova i pad prometa, odmah utiče na troškove transporta, a samim tim i globalnu ekonomiju. Imajući to u vidu, nije slučajno što je sukob u Sudanu, pored borbe za politički legitimitet i resurse, postao i borba za kontrolu „arterija“ međunarodnih logističkih tačaka. Pored trgovinsko-transportne dimenzije, Sudan je i infrastrukturni čvor za energetsku bezbednost suseda: naftovodni sistem kojim Južni Sudan izvozi naftu ka Crvenom moru prolazi kroz teritoriju Sudana, a kao što ćemo videti u nastavku teksta, Sudan je postao neuralgična tačka gde se ispoljvaju rivaliteti bliskoistočnih zemalja.

            Smena Omara al Bašira i njen epilog

Kao formalni početak Sudanske krize i revolucije može se uzeti 19. decembar 2018. godine. Razlog za proteste bio je nagli skok cena životnih namirnica. Ubrzo se protesti u potpunosti okreću protiv tadašnjeg predsednika Omara al Bašira koji je do tada suvereno vladao zemljom još od vojnog puča iz 1989. kojim je došao na vlast. Iako su protesti bili pretežno mirni, al Bašir reaguje uvođenjem vanrednog stanja 22. februara 2019. i masovnim hapšenjima. Međutim, do tada uspešne metode zastrašivanja, ovoga puta nisu urodile plodom. Nove demonstracije izbijaju početkom aprila a vojska koja je decenijama podržavala al Bašira staje na stranu protestanata i štiti narod od policije i različitih paramilicijskih formacija. Omar al Bašir je uklonjen sa vlasti u vojnom puču 11. aprila 2019. godine. Formalni izvršilac puča bio je dugogodišnji al Baširov saradnik, ministar odbrane i general-potpukovnik Ahmed ibn Auf. Ipak, protestanti nisu bili zadovoljni ovim izborom smatrajući ibn Aufa isuviše bliskim saradnikom al Bašira. Njihovu podršku uživao je čovek koji im je prvi pružio ruku za vreme napetih protesta, centralna figura sudanske revolucije − general Abdel Fatah al Burhan. Vlast preuzima Tranzicioni vojni Savet (Transitional Military Council − TMC) na čijem čelu je al Burhan. TMC je odlučio da u potpunosti ignoriše volju naroda koji je zapravo želeo da smanji ulogu vojske u državi. Demonstranti odbijaju da se raziđu i prave široku narodnu koaliciju – Snaga slobode i promene (FFC - Forces of Freedom and Change) sastavljene, između ostalog, od profesionalnih udruženja sudanskih radnika i sindikata, različitih pokreta za veća prava žena u društvu i dr. Napeti pregovori o daljoj sudbini zemlje između vojske (TMC) i civilnog društva (FFC) traju tokom aprila i maja 2019. naporedo sa protestima. Narod ovoga puta nije prihvatio ružičasta obećanja vojske o boljoj budućnosti za kojima vojska uvek posegne prilikom bilo kakvog socijalnog bunta, maltene od nastanka Sudana kao nezavisne države, a od 1989. bez prekida.

Tranzicioni period i puč iz 2021.

Sledeći katalizator sudanske revolucije bio je događaj od 3. juna 2019. poznat kao Kartumski masakr. Radikalni deo unutar TMC-a – Snage za brzu podršku (RSF - Rapid Support Forces) su odlučile da žestokom upotrebom sile okončaju proteste. Korišćena je bojeva municija, ogromne količine suzavca i oklopni transporteri. Epilog je 100 mrtvih i oko 300 povređenih civila uz masovna hapšenja. RSF vodi poreklo od paravojne formacije poznate kao Džandžavid (Janjaweed – đavoli na konjima) milicija. Reč je o formaciji plemenskog karaktera koja je prisutna u Sudanu, Čadu, delovima Libije i Jemena. Pripadnici ove milicije su počinili brojne ratne zločine u sudanskom građanskom ratu u provinciji Darfur 2004. godine. Određen broj komandanata Džandžavid milicije je prešao u RSF i dobio svoje mesto u TMC-u. Uprkos sili koja se na njih obrušila, demonstranti nisu želeli da popuste. Organizovan je generalni štrajk koji je paralisao zemlju. Nakon štrajka, ponovnih pregovora i još nekoliko manjih sukoba sa RSF-om, protestanti su odneli kakvu-takvu pobedu, 20-21. avgusta 2019. formirano je novo telo koje će upravljati državom – Suvereno veće Sudana koje je predstavljalo zajedničku civilno-vojnu upravu. Ispred civilnih vlasti za premijera Sudana je izabran Abdala Hamdok, dok je pomenuti general al Burhan bio predsedavajući Suverenog veća u ime vojske. Prema postignitom sporazumu, Veće je trebalo da funkcioniše tokom prelaznog perioda od 39 meseci, nakon kojeg bi bili održani opšti i slobodni izbori. U tom periodu vojna i civilna vlast trebalo je da se naizmenično menjaju u predsedavanju Suverenim većem.

U početku je delovalo da dogovor funkcioniše, situacija se stabilizovala, radilo se na sporazumima i reformama u oblasti pravosuđa. Ipak, ekonomija je i dalje bila u teškom stanju a najveći problem bila je inflacija. Sporadični protesti su se odvijali kontinuirano, jer su civilni predstavnici bili nezadovoljni činjenicom da je vojsci dozvoljena kontrola i eksploatacija rudnika zlata na severu zemlje, i to upravo RSF formaciji koja se sukobljavala sa protestantima. Al Burhan je 25. oktobra 2021. raspustio Suvereno veće i izvršio vojni puč a predstavnik civilnih vlasti, premijer Hamdok završio je u kućnom pritvoru. Al Burhan je (p)ostao neprikosnoveni lider Sudana.

Razlozi zbog kojih se sudanska vojska odlučila na puč iz 2021. je nespremnost za deobu vlasti sa civilima. Puč je izvršen tačno četiri nedelje pre isteka roka za rotaciju na mestu predsedavajućeg Suverenog veća. Vojska i al Burhan nisu želeli da predaju vlast civilima i Hamdoku, zato što predsedavajući ima preovlađujuću snagu unutar veća i diktira njegov rad. Al Burhan je tvrdio da je preuzeo vlast kako bi „ispravio put revolucije“, ali zapravo, nije mogao da dozvoli da civili preuzmu punu kontrolu jer bi nakon toga verovatno usledilo izručivanje bivšeg predsednika Omara al Bašira Međunarodnom krivičnom sudu i ozbiljnija istraga masakra u Kartumu. To bi značajno uništilo reputaciju vojske, što nas dovodi do suštine stvari:. „gospodar“ Sudana nije al Burhan, kao što pre njega nije bio čak ni al Bašir. Glavnu reč u Sudanu vodi i uvek je vodila vojska kao kolektiv. Kroz celu istoriju Sudana kao nezavisne države, vrlo malo bitnih političkih figura je bilo nezavisno od vojske, a vojska ima neprekidan kontinuitet vlasti od 1989. Kada je vojska procenila da al Bašir više nema kredibilitet, pustila ga je niz vodu, i postavila al Burhana kao novog eksponenta. Vojska Sudana ne voli radikalne islamske pokrete, ali još manje voli liberalnu demokratiju i predstavlja „kočionu silu“ za razvoj obe ove tendencije u sudanskom društvu. Tražeći uzor u armiji susednog Egipta, vojska Sudana nastoji da održi svoj uticaj u društvu proklamujući viziju stabilnog Sudana.

Karakter i tok sukoba

U noći između 14. i 15. aprila 2023 u Sudanu su počele oružane borbe između legalne vojske Sudana (SAF), pod vođstvom generala Abdel Fatah al Burhana ‒ de facto predsednika Sudana, i RSF-a, pod komandom Muhamed Hamdan Dagaloa, poznatijeg kao general Hameti. RSF vodi poreklo od pomenute Džandžavid milicije. Umesto da bude rasformiran nakon zločina genocidnog karaktera u Darfuru u periodu 2003-2005. godine  Džandžavid tj. RSF je „rebrendiran“ 2013. godine. Od tada nosi sadašnji naziv i nominalno je deo sudanske vojske, iako ima potpuno nezavisnu liniju komandovanja i vojnu logistiku. Neposredno pre izbijanja sukoba, brojnost RSF-a se procenjivala od 75.000 - 100.000 ljudi i verovatno predstavlja najbrojniju paravojsku u novijoj svetskoj istoriji. Tokom sukoba broj boraca RSF-a je oko 100.000 Povod za izbijanje rata je neuspeli plan za integraciju RSF-a u regularnu sudansku armiju, što je trebalo da bude prvi korak ka tranziciji na civilnu vlast. Pravi uzroci sukoba su: 1) vojna hunta može imati samo jednog glavnokomandujućeg; 2) ni jedna država ne može imati dve vojske ‒monopol na upotrebu sile je po definiciji nedeljiv; 3) kontrola nad kanalima za šverc zlata.

Hameti (RSF) - levo; Al Burhan (SAF) – desno

Izvor: BBC: https://www.bbc.com/news/world-africa-65297714

U praksi, prilikom vojnih pučeva borbe se pretežno vode na teritoriji glavnog grada, jer se u glavnom gradu nalaze ključne institucije za vođenje države. Pomalo iznenađujuće, od samog početka, žestoke borbe su se vodile i na jugu zemlje, kao i u gradu Meroe, oko 300km severno od Kartuma. Ubrzo, sukob se proširio širom zemlje, što svedoči o tome da ovo nije običan vojni puč. Nije u pitanju ni klasičan građanski rat motivisan etno-religijskim razlikama jer ne postoji specifična etnička grupa koju RSF predstavlja, a religijski svi učesnici su muslimani. Reč je o sukobu dve oružane frakcije koje se bore za kontrolu nad resursima i državom, kao i za međunarodni legitimitet.

Od izbijanja sukoba 15. aprila 2023. godine dinamika rata u Sudanu razvijala se u talasima, pri čemu je početni momentum bio prevashodno fragmentovan i lokalno određen logikom urbanog ratovanja u Kartumu. RSF je relativno brzo uspeo da se „ukopa“ u značajnim delovima grada i nametne tempo mobilnošću svojih jedinica, dok je SAF zadržavao ključne državne institucije i vojnu infrtastrukturu u gradu, uz, preimućstvo u oklopnoj i vazduhoplovnoj komponenti na bojištu. Međutim, već tokom jeseni 2023. front se proširio iz prestonice u unutrašnjost, pa je ulazak RSF-a u Vad Madani predstavljao snažan simbolički i logistički udarac za SAF, jer je ukazivao na sposobnost RSF da ugrozi komunikacije i humanitarne koridore u centralnom i istočnom delu zemlje. Koliko je situacija bila ozbiljna, ili bolje reći nepredvidiva govori i činjenica da je SAF prebacio glavni štab i de facto prestonicu države u Port Sudan na Crvenom moru. U prvoj polovini 2024. RSF dostigao vrhunac svoje teritorijalne ekspanzije i operativne inicijative, uključujući pritisak ka središnjim regionima zemlje. 

Prekretnica dolazi u septembru–oktobru 2024, kada SAF pokreće organizovanu kontraofanzivu, naročito u prestonici, čime se prvi put nakon dužeg perioda menja akter koji diktira tempo i poseduje operativnu inicijativu. Taj preokret SAF kapitalizuje u periodu januar–maj 2025. kroz povratak Vad Madanija i velike simboličko-operativne dobitke u Kartumu (uključujući povratak kontrole nad predsedničkom palatom), uz postepeno učvršćivanje kontrole u široj prestoničkoj zoni. Međutim, zapad zemlje i region Darfura ostaje čvrsto pod kontrolom RSF-a, što im je omogućilo da pokrenu političku inicijativu o priznanju paralelnih vlada i čak podeli zemlje. Sve ovo se dešavalo u medijskoj tišini. Događaj koji je bacio svetlo na sukob u Sudanu je osvajanja grada El Fašer od strane RSF-a u oktobru 2025. koji je praćen teškim zločinima. Opsada je trajala više od 550 dana. Kada je RSF konačno probio odbrambene linije, za nedelju dana su pogubili oko 60.000 ljudi, pri čemu gornje procene idu i do 100.000. žrtava, što je više od broja poginulih u Gazi u poslednjem ratu.

Postojala je bojazan da bi RSF mogao da uradi nešto slično u provinciji. Kordofan. To je navelo SAF da pokrene ofanzivu i probije blokadu gradova Diling i El Obeid.

Izvor:World Atlas: https://www.worldatlas.com/maps/sudan

Početkom februara, efektivna kontrola prikazana je na sledećoj mapi:

Izvor: Warfronts: https://www.youtube.com/channel/UC9h8BDcXwkhZtnqoQJ7PggA

Jedan od razloga zašto ovaj sukob ne može da se okonča je preterani entuzijazam obeju strana nakon ostvarenja svake malo značajnije pobede. Ni jedna strana nema ozbiljnu nameru da pregovara,, dok u realnosti ni jedna od strana nema snagu da ostvari konačnu pobedu. Ipak, logično je postaviti pitanje: zašto je SAF iznenada u naletu? Pre će biti da se radi o geopolitičkim igrama nego vojničkom geniju njenih komandanata.

Geopolitička igra

Dešavanja koja prate sudansko ratište sve više slute na prestrojavanja koja bi mogla da prekroje dobar deo bezbednosne arhitekture Crvenog mora, od Sudana do Bliskog istoka. U središtu tog procesa,  nalazi se rastuće rivalstvo između dva ključna američka saveznika u Persijskom zalivu, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, čije se suprotstavljene vizije o tome ko treba da izađe kao pobednik sukoba u Sudanu postepeno prelivaju u konkretne poteze na terenu. To se jasno videlo posle pada El Fašera prošlog oktobra. Masovna ubistva koja su pratila pobedu RSF-a izazvala su politički potres, pre svega kod sudanskih suseda: u Kairu je, prema pisanju Njujork tajmsa, predsednik Abdel Fatah el Sisi bio vidljivo uznemiren i upozorio da je pređena crvena linija, dok je u Rijadu reakcija bila još oštrija. U roku od nekoliko nedelja, prestolonaslednik Muhamed bin Salman otputovao u Vašington i od predsednika Trampa tražio da pomogne da se rat zaustavi. Ta diplomatska inicijativa nije ostala na nivou simbolike. Gotovo odmah po završetku susreta u Vašingtonu, Saudijska Arabija počinje da povećava materijalnu podršku SAF-u.

To je po svemu sudeći bio signal za uključivanje drugih aktera. Poslednjih nedelja u vazduhoplovnim snagama SAF-a se pojavljuju napredni turski dronovi „Akindži“ (napredna verzija Barjaktara TB2), koji navodno poleću iz Egipta. Rijad, Kairo i Ankara nisu iznenada odlučili da „idu do kraja“ u podršci SAF-u samo iz reakcije na El Fašer, nego zato što su procenili da je podrška Ujedinjenih Arapskih Emirata RSF-u prevršila meru. Iako to poriču, UAE su posvećeno uključeni u sudanski sukob: novac i oružje za RSF, navodno se dopremaju preko vazdušnih baza u Čadu (grad Amdžaras na istoku zemlje) i Libiji (aerodrom Al Kufra), dok se ranjenici leče u emiratskim bolnicama. Razlozi Abu Dabija su višeslojni: od pristupa unosnim sudanskim nalazištima zlata, preko osećaja „političkog duga“ zbog uloge RSF-a u zajedničkoj saudijsko-emiratskoj intervenciji u Jemenu, do procene da je SAF suviše blizak sudanskim islamističkim elementima. O istinitosti ove tvrdnje se može debatovatii, ali po svemu sudeći, to je stav UAE. Kako jedan od spoljnopolitičkih prioriteta UAE jeste obuzdavanje „političkog islama“. RSF, koji se predstavlja kao sekularna snaga, u očima Abu Dabija deluje kao bolja opcija.

Nasuprot tome, saudijska perspektiva je gotovo inverzna: saudijski zvaničnici SAF-a smatraju daleko poželjnijom od milicije kao što je RSF – koju vide kao nepredvidivu, institucionalno slabu i lišenu legitimiteta. Sudan pod vođstvom RSF-a bi mogao da širi nestabilnost duž Crvenog mora, koje čini zapadnu granicu kraljevine. Saudijsku nelagodu dodatno hrani širi obrazac emiratskog „aktivizma“: podrška oružanim frakcijama u Sudanu i Jemenu, podrška generalu Haftaru u Libiji i Somalilendu u Somaliji. Saudijska frustracija zbog emiratske asertivne politike raste i sve više se doživljava kao izvor nestabilnosti. Na to se nadovezuje i produbljivanje partnerstva UAE–Izrael, koje, u atmosferi postkonfliktnog prestrojavanja posle ratova sa Hezbolahom, Hamasom i Iranom, Rijad čita kao potencijalni signal strateškog opkoljavanja u pojasu Crvenog mora i Roga Afrike. Iako su načelno na istoj strani u Jemenu u borbi protiv Huta, UAE i Saudijska Arabija imaju specifičan rivalitet u borbi za uticaj na jugu Jemena.

Egipat, pak, ima egzistencijalne razloge za interesovanje za sudanski sukob: kao država koja neposredno graniči sa Sudanom, Kairo strahuje od scenarija u kom bi milicija optuživana za masovne zločine, pa i genocid, konsolidovala vlast i dovela do novog talasa izbeglica ka Egiptu. Istovremeno, Egipat je „osetljiv“ na zbližavanje UAE sa Etiopijom, koju doživljava kao pretnju zbog retorike etiopskog premijera i projekta Velike etiopske renesansne brane, za koju Kairo veruje da može ugroziti bezbednost Egipta u snabdevanju vodom.

Masakr u El Fašeru doveo je do toga da su Rijad, Kairo i Ankara prestali da budu pasivni i opredelili se za otvoreniju i snažniju podršku SAF-u, što je, podstaklo i niz nedavnih uspeha na bojištu. Cilj je da se preseče logistika kojom UAE pomažu RSF. To podrazumeva zatvaranje saudijskog i egipatskog vazdušnog prostora za emiratske teretne letove za koje se sumnjalo da nose oružje, zatvaranje somalijskih luka za brodove sa ratnim materijalom. Kampanja je, kako se tvrdi, uključila i pritisak na još jednog dugogodišnjeg pokrovitelja RSF-a: generala Haftara u Libiji, koji je igrao važnu ulogu u održavanju RSF-a isporukama goriva iz libijskih rafinerija i omogućavanjem upotrebe aerodroma Al Kufra za dopremanje oružja. Navodno je egipatska vlada pozvala Haftarovog sina u Kairo, gde je dobio oštro upozorenje zbog očeve saradnje sa RSF-om. Pritisak je urodio plodom: aerodrom Al Kufra je zatvoren 19. januara 2026, navodno zbog radova. Ipak, to ne znači da je RSF potpuno odsečen: postoje naznake da Etiopija, kao saveznik UAE, dozvoljava korišćenje svoje teritorije za podršku RSF-u, dok se čini da i Južni Sudan zbog svog unutrašnjeg sukoba sve više klizi ka poziciji koja je povoljna za RSF i njihove saveznike.

Uprkos tome što trenutno izgleda da SAF dobija zamah, čini se da je njihov maksimalni domet kontrola Kordofana. Teško je poverovati da SAF ima efektive da uspostavi ponovnu kontrolu nad čitavim regionom Darfura, tim pre što se čini da se otvara novi front na jugoistoku blizu granice sa Etiopijom. To samo po sebi razvlači snage SAF, a eventualno uključivanje Etiopije u logističku mrežu RSF-a dalo bi novu energiju ovoj organizaciji.

* * *

Sudanski rat treba čitati kao dvoslojan proces: na prvom nivou on je borba domaćih oružanih formacija za kontrolu države i prihode, dok je na drugom nivou postao polje (de)stabilizacije u kojem regionalni akteri nastoje da spreče ishod koji bi ugrozio njihove bezbednosne i ekonomske interese u Crvenom moru i širem okruženju. Upravo zato je promenljivi momentum na bojištu razumljiv ne samo kao posledica taktičkih odluka direktnih učesnika sukoba, već i kao funkcija prestrojavanja spoljne podrške i pritiska na linije snabdevanja. Dodatni sloj kompleksnosti jeste to što se Crveno more već nalazi u dinamici pojačane militarizacije i nadmetanja velikih i regionalnih sila (uključujući i ideju o ruskoj pomorskoj logističkoj bazi na sudanskoj obali), pa bi produžavanje rata moglo da cementira fragmentaciju Sudana i istovremeno proširi geopolitičku tendenciju konflikta na čitav prostor od Roga Afrike do istočnog Mediterana.

 

Autor: 
dr Danilo Babić
Naučni saradnik