Румунија у сенци рата и великих сила

Аутор: Ђорђе Милошевић - полазник прве генерације Београдске геополитичке школе

Увод

Румунија је у последњих десетак година доживела трансформацију из периферне државе источне Европе у један од кључних геополитичких актера у басену Црног мора. Њен геостратегијски положај, чланство у НАТО-у али и блиско партнерство са Сједињеним Америчким Државама учинили су је важним ослонцем западне безбедности у време растућих тензија са Русијом. Развој америчке војне инфраструктуре, база попут „Михаил Когалничеану“ и система у Девеселуу, показује значај који Вашингтон придаје Румунији као делу источног крила НАТО-а. Истовремено, рат у Украјини дубоко је поделио ЕУ на државе које се ослањају на амерички безбедносни кишобран и оне које заговарају већу геостратегијску аутономију. Посебно осетљиво питање представља однос са Молдавијом и могућност њиховог будућег приближавања, што има не само историјске већ и значајне геополитичке последице. Румунија се данас налази између сопствених националних интереса, европских интеграција и америчке стратегије очувања утицаја у источном делу континента. Њена будућа улога зависиће од развоја рата у Украјини, односа великих сила и способности ЕУ да пронађе равнотежу између сопствене самосталности и трансатлантског савезништва. У новом европском поретку Румунија постаје једна од држава чији ће положај значајно утицати на будућност безбедности читавог региона.

Нова гвоздена завеса

После распада Совјетског Савеза 1991. године, у Европи је створена илузија да је велики геополитички сукоб прошлост. Проширење Европске уније и НАТО-а на исток представљено је као процес стабилизације и ширења зоне мира. За државе попут Румуније, Пољске, Чешке и балтичких земаља, улазак у НАТО није био само питање војне сарадње већ цивилизацијски избор. Ове државе су чланство у западним структурама виделе као гаранцију да се никада више неће вратити у сферу руског утицаја. Румунија је зато током деведесетих и почетком двехиљадитих година постепено изградила политику потпуног приближавања Вашингтону. Чланство у НАТО-у 2004. године и Европској унији 2007. године означили су коначни преокрет њене геополитичке оријентације. У Европи је након почетка рата у Украјини питање свих питања било да ли европске државе желе сопствену стратешку политику независнију од Вашингтона или ће америчко присуство остати темељ европске безбедности? Француска традиционално заступа идеју „стратешке аутономије Европе“. Париз сматра да Европска унија мора развити сопствене војне способности и бити спремна да делује независно у међународним кризама. Немачка је дуго била између две позиције. Са једне стране, економски је била дубоко повезана са Русијом кроз енергетске односе. Са друге стране, као највећа европска економија, прихватила је после 2022. године потребу за значајним јачањем одбране и ближом сарадњом са НАТО-ом. Насупрот томе, државе источне Европе углавном имају другачији поглед. Пољска, балтичке државе и Румунија сматрају да је америчко војно присуство главни гарант њихове безбедности. Историјско искуство са Совјетским Савезом учинило је ове земље много скептичнијим према могућности компромиса са Москвом. Црно море је дуго било простор где су се преплитали интереси великих сила. Још од времена Руског и Османског царства, па све до периода Хладног рата, контрола овог простора имала је велики војни и трговачки значај. Међутим, после 2014. године и припајања Крима Руској Федерацији, а посебно након почетка рата у Украјини 2022. године, Црно море постало је једно од најважнијих жаришта глобалног геополитичког надметања. У тој новој реалности Румунија је добила улогу коју раније није имала. Од државе која је углавном била посматрана као део европске периферије, она је постала једна од главних тачака ослонца НАТО-а на источном крилу. Разлог је једноставан: географија. Румунија контролише велики део западне обале Црног мора, има важну луку Констанца, граничи се са Украјином и налази се у непосредној близини Молдавије, државе која је годинама изложена притисцима Истока и Запада. За Сједињене Америчке Државе овај простор има вишеструки значај. Прво, омогућава надзор и брзо реаговање у црноморско-кавкаском региону. Друго, представља логистички коридор за подршку савезницима на истоку Европе. Треће и најважније, шаље поруку Москви да НАТО има способност дугорочног присуства у том деликатном простору. Највидљивији симбол геостратегијског значаја Румуније јесте војна инфраструктура коју су развили САД и НАТО. Најпознатије тачке су: База „Михаил Когалничеану“ - Војна база код Констанце представља један од најзначајнијих пројеката америчког и НАТО присуства у региону. Њен значај није само у броју војника који се тамо налазе, већ у могућности брзог размештања снага у простору источне Европе. Према плановима модернизације, база би требало да буде проширена новим пистама, командним центрима, логистичким капацитетима и смештајем за велики број војника. Њена улога превазилази потребе и границе Румуније. Она је део шире мреже која укључује базе у Пољској, балтичким државама, Бугарској и другим чланицама НАТО-а. За Вашингтон, ова инфраструктура представља средство одвраћања, али и експанзије, док за Москву, она представља доказ да се НАТО војно приближио руском стратешком простору. Девеселу – противракетни штит - Други важан елемент је амерички систем Aegis Ashore у Девеселуу. Према ставу НАТО-а, овај систем је намењен одбрани Европе од балистичких ракета изван евроатлантског простора. Међутим, Русија већ годинама изражава незадовољство због овог система. Без обзира на различита тумачења, сама чињеница да се такав систем налази у Румунији показује колико је ова земља постала важна у безбедносном систему Запада. Док су неке западноевропске државе после 1991. године покушавале да изграде економске односе са Москвом, источна Европа је често упозоравала да Русија неће прихватити губитак свог утицаја без отпора. Рат у Украјини је у великој мери потврдио ставове источних чланица НАТО-а.

Центар (источне) Европе

Положај Румуније данас не одређују само војна аспекти већ и њена економска и енергетска улога. Један од најважнијих потенцијала представљају енергетски ресурси Црног мора. Пројекти експлоатације природног гаса могли би Румунију претворити у једног од значајнијих енергетских играча у региону. Ово је посебно важно након европског смањења зависности од руског гаса. Румунија настоји да се позиционира као: енергетски мост између Црног мора и Европе; логистички центар за Украјину; војно чвориште НАТО-а; регионални лидер источне Европе. Међутим, већи геополитички значај носи и веће ризике. Што је нека држава важнија великим силама, то постаје изложенија последицама њиховог ривалства. Румунија се данас налази у ситуацији сличној оној коју су кроз историју имале многе државе на раскрсници великих империја: њена географија је истовремено и предност и опасност. Упркос томе Румунија данас активно покушава да адаптира националне интересе активним геополитичким процесима у свету и међу великим силама. Круна ове политике врло брзо би могла да буде Молдавија. Две земље деле језичке, културне и историјске везе. Територија данашње Републике Молдавије била је део Краљевине Румуније између два светска рата, све док није укључена у састав Совјетског Савеза након 1940. године. Након распада СССР-а 1991. године, у Румунији се поново појавила идеја о могућем уједињењу две државе. За део румунског друштва то није само политичко питање већ историјска грешка. Свако евентуално уједињење Молдавије и Румуније отворило би питања која би превазилазила билатералне односе две државе и директно се тицала односа Русије и Запада. Идеја уједињења Румуније и Молдавије има историјски и емоционални значај, али њена реализација остаје изузетно сложена. У случају политичке кризе у региону попут украјинске поједини кругови у Румунији сматрају да би уједињење могло постати историјска прилика. Међутим, постоји велики број препрека: различити идентитети и политичка уверења у Молдавији; питање Придњестровља; реакција Русије; став Европске уније; економски трошкови интеграције. Придњестровље се често описује као један од „замрзнутих конфликата“ постсовјетског простора. Иако је годинама била релативно стабилна, рат у Украјини променио је значај ове територије. Њена географска позиција је посебно осетљива: налази се између Украјине и остатка Молдавије, у непосредној близини румунске границе. Уколико би дошло до шире ескалације између Русије и НАТО-а, Придњестровље би могло постати једна од најосетљивијих тачака. Због тога је Румунија опрезна и пажљиво прати ситуацију, јер свака нестабилност у Молдавији директно утиче на њену безбедност. Такође, важно је напоменути да формално уједињење није званична политика ни Букурешта ни Кишињева, али где постоји воља и подршка САД-а, постоји и начинн, тако да ,,Велика Румунија“ никада није била реалнија могућност. Није тешко приметити да Румунија полако али сигурно постаје све озбиљнији играч у Европи и да заједно са Пољском и осталим источним крилом НАТО-а дефинише свој положаја ослањајући се на подршку САД.

Уместо закључка

Румунија данас има један од најосетљивијих геополитичких положаја у Европи. Њена историја, географски положај и безбедносна оријентација довели су до тога да више није само једно од држава југоисточне Европе, већ једна од важних тачака где се укрштају интереси великих сила. Од уласка у НАТО и Европску унију, Букурешт је своју будућност недвосмислено везао за западне структуре, а посебно за стратешко партнерство са Сједињеним Америчким Државама. Рат у Украјини додатно је променио значај Румуније. Оно што је некада било источна граница НАТО-а у мирнодопским условима, данас је једна од главних зона новог сукоба између Русије и Запада. Црно море одавно није само регион економске сарадње и трговине, већ простор војног надметања, енергетске конкуренције и борбе за утицај. У том контексту, Румунија је постала један од кључних ослонаца америчке политике у Европи. Ипак, такав положај Румуније има и одређене изазове. Ослањање на амерички безбедносни систем доноси гаранције и војну стабилност, али истовремено поставља питање колико Европа може и жели да развије сопствену независну безбедносну политику. Поделе између држава које сматрају да је америчко присуство неопходно и оних које желе већу европску геостратегијску самосталност постају све видљивије. Румунија се јасно позиционирала у првој групи, сматрајући да је снажна веза са Вашингтоном најбољи гарант њене безбедности. Питање односа са Молдавијом додатно показује сложеност румунске позиције. Историјске, културне и језичке везе две државе стварају простор за ближу сарадњу, али би евентуално уједињење представљало велики геополитички „потрес“ због питања Придњестровља, односа са Русијом и ширег европског безбедносног оквира. Будућност Румуније зависиће од неколико кључних чинилаца: исхода рата у Украјини, односа САД и ЕУ, даљег развоја НАТО-а и способности ЕУ да пронађе равнотежу између јединствене европске политике и националних интереса својих чланица. Уколико се настави садашњи ток, Румунија ће вероватно продужити да јача улогу једног од главних стубова западног присуства на истоку Европе. На ширем плану, пример Румуније показује да се европски простор поново вратио логици великих сила. Иако су после Хладног рата многи веровали да је ера геополитичких подела завршена, протеклих неколико година показало је да географија, војна моћ и сфере интереса и даље имају пресудан значај. Румунија се данас налази управо на линији раздвајања – између Истока и Запада, између европске аутономије и америчког безбедносног система, између историјских амбиција и савремених ограничења. Зато ће њена улога у наредним годинама превазилазити националне оквире. Румунија више није само посматрач великих промена у Европи, већ један од актера који ће својим одлукама утицати на будући изглед безбедносне архитектуре читавог континента. У том смислу, Румунија остаје држава у сенци рата и великих сила, али истовремено и држава чији значај у новом европском поретку непрестано расте.

Литература и извори

· NATO – NATO 2022 Strategic Concept-North Atlantic Treaty Organization, 2022. https://www.nato.int/strategic-concept/ · International Institute for Strategic Studies (IISS) – The Military Balance 2024 · Routledge, London, 2024. https://www.iiss.org/ · King, Charles – The Moldovans: Romania, Russia, and the Politics of Culture- Hoover Institution Press, 2000. · Hitchins, Keith – A Concise History of Romania - Cambridge University Press, 2014. · Kaplan, Robert D. – In Europe’s Shadow: Two Cold Wars and a Thirty-Year Journey Through Romania and Beyond - Random House, 2016. · RAND Corporation – Black Sea Security and NATO’s Eastern Flank - RAND Corporation. · https://www.rand.org/ · Mearsheimer, John J. – The Tragedy of Great Power Politics - W. W. Norton & Company, 2014. · Center for Strategic and International Studies (CSIS) – Europe, NATO and Black Sea Security Studies https://www.csis.org/