Појмовно одређење Балкана

Појмовно одређење Балкана

БАЛКАН, геополитички регион на југу Европе, кога не би требало поистовећивати са географском облашћу Балканско полуострво, од које је пространији, другачије омеђен, многољуднији, цивилизацијски хетерогенији и геополитички компликованији; са западноевропске и германоцентричне геополитичке „стајне тачке“ често се назива и Југоисточна Европа (укључује и Молдавију), мада се са традиционалног географског становишта „Европе од Атлантика до Урала“ ради о јужном делу Европе; северна граница Балкана није на Дунаву и Сави, већ се поклапа са северном границом некадашње „друге“ Југославије, те северном и источном границом Румуније; евроазијски посреднички положај, специфичан однос тла (копна) и воде (мора) и повољни природни услови за живот, привређивање и духовни развој погодовали су настанку раних цивилизација („Прва Европа“), а постоје мишљења да ће представ-љати и место окончања цивилизација („Последња Европа“); ту су изграђенестаре државне структуре, те формиране моћне аутохтоне средњовековне империје (Византија, Бугарска, Србија); та квалитативна својства мотивисала су и алохтоне силе (Угарска, Хабсбуршка монархија, Османско царство...) на међусобно надметање, наизменично заузимање и вишевековно насилно владање целим или деловима Балкана, што је проузроковало масовна страдања, сеобе и етно-верска преобраћања становништва, те свеобухватне друштвене и просторне трансформације великих размера; у том контексту, кључну комуникацијску, интегративну и геостратегијску улогу има природно предиспонирана дунавско-моравско-вардарска „осовина“, која спаја Панонски и Егејски басен (Београд–Солун–Атина), те се рачва на нишавско-марички правац усмерен према в. Цари-граду (Via Militaris); велики значај има још неколико транс-балканских проходница: Панонски и Јадрански басен повезују покупски, унски, босанско-неретвански и колубарско-мо-рачки правац, Влашки и Егејски басен спајају тимочки крак, који се укључује у моравско-вардарску „вертикалу“, потом директриса од Видина, преко Старе планине и Софије, долином Струме до Солунског залива, Црноморски и Јадрански  басен повезују традиционални Via Egnatia (Цариград–Солун–Драч), подунавско-посавска „хоризонтала“ и све актуелнији правац Бургас–Софија–Ниш, који се рачва на косовско-дримски и западноморавско-морачки/подрињски крак; посебан значај имају и имаће будући цевоводни коридори (Јадрански и Паневропски нафтовод, гасоводи Јужни ток и Турски ток); њихове трасе нису само саобраћајно-економско питање, већ су постале инструменти геополитичког сучељавања великих сила, чак и промена регионалних граница и изградње или разградње држава; савремену политичко-географску структуру Балкана данас чине целокупне територије Грчке, Албаније, Бугарске, Румуније и постјугословенских земаља Србије, Црне Горе, Северне Македоније, БиХ, Хрватске и Словеније, те европски део Турске; карактеристична је појава некадашњих или по-стојећих балканских државоликих творевина (Република Српска Крајина, Република Српска, тзв. Република Косово) које доприносе територијалном уситњавању (балкански клајнштатерај), док с друге стране, специфичност балканских народа јесте постојање експанзионистичких великодржавних пројеката (балкански гросштатерај); површина Балкана у геополитичким границама износи 788.770 km² (7,7% површине Европе и 1,1% површине Евроазије), а број становника око 73 милиона (9,8% европске и 1,4% евроазијске популације); кључна географска предиспозиција његовог положаја јесте да представља „европскоазијски мост“, тј. спону Централне Европе са Малом Азијом, Блиским и Средњим Истоком; то га чини суштински геополитички атрактивнијим од остала два јужноевропска аналога – Пиринејског и Апенинског полуострва – који се завршавају широким и (за сада) непремости-вим мореузима; уз то, њихова исходишта са друге стране Гибралтара и Сицилијанског канала, недалеко од афричке обале Средоземља, завршавају се у пустињској „слепој улици“ непрегледне Сахаре; с друге стране, са Балкана, посредством уских и лако савладивих мореуза Босфора (660 m) и Дарданела (1.300 m), копнени комуникацијски и геостратегијски правци воде према одредиштима чија контрола доноси светску премоћ: ка средиштима старих цивилизација, светим местима великих религија, планетарним „резервоарима“ нафте и гаса, те тачкама и регионима кључним у глобалном надметању таласократског атлантизма и телурократског (нео)евроазијства; овај квалитет производи континуиран „геополитички магнетизам“ којим Балкан привлачи велике европске и светске силе, мотивишући их да се надмећу за његову (не)посредну контролу; разнострани „снопови“ вектора њихових интереса се умножавају и све више га браздају, а највише се укрштају у Цвијићевој Централној области, чинећи „Балкански геополитички чвор“; историјски континуирани упливи великих сила, комбиновани са регионалном етничком хетерогеношћу и конфронтираношћу, те уситњеном политичко-територијалном структуром, заједно производе балканизацију; стога Балкан важи за простор „на развођу светова и векова“ и латентно експлозивно в. „буре барута“; та нестабилност Балкана резултат је великих цивилизацијских и политичких „раседа“ трасираних по његовом простору: од поделе Римског царства 395. на Источно и Западно („Теодосијева подела“), хришћанског расцепа 1054. на православље и римокатоличанство (Велика шизма), те дугогодишње осцилујуће хабсбуршко-османске империјалне границе дуж Саве и Дунава, до доскорашње хладноратовске Гвоздене завесе, поделе на Православну и Западну цивилизацију, као и настајуће савремене необиполарне дихотомије проатлантистичког и антиатлантистичког блока; такође, његова геополитичност проистиче из позиције унутар Међуевропе, која се, у различитим историјским фазама, функционалним видовима и просторним габаритима, као тампон-зона инсталира од Балтика до Средоземља: од међуратног Санитарног кордона, до иницијативе Кина+17/14; после биполарне Формуле 2+2+2, према којој је регионалну равнотежу гарантовала подела на две земље у ВУ, две у НАТО и две изван пактова, униполарна експанзија Запада од 1990-их подразумевала је прво ликвидацију СФРЈ, а потом сукцесивно укључивање балканских земаља у НАТО и ЕУ; крајем друге деценије 21. в. само БиХ и Србија нису чланице ни једне од ове две организације, док су Албанија, Црна Гора и Северна Македонија и Турска) укључене само у НАТО; савемени Балкан остао је синоним геополитике, тако да се његово име користи и за друге просторе сличних својстава (нпр. „Евроазијски Балкан“ за Централну Азију), али и за неке негеополитичке феномене (нпр. за фрагментацију, тј „балканизацију“ великих корпорација ради њиховог демонополизовања).

(Пренето из: Миломир Степић, 
Геополитички појмовник Балкана, 
Catena mundi, Београд, 2023, стр. 39-42.)

Карта: Балкан као геополитички регион

Извор: https://thisisyouth.org/2016/12/20/backpacking-the-balkans/