Судан - од војног пуча до геополитичке кризе

 

СУДАН – ОД ВОЈНОГ ПУЧА ДО ГЕОПОЛИТИЧКЕ КРИЗЕ

Геополитичка релевантност Судана произлази из његове позиције на споју североисточне Африке, Сахела и Рога Африке, али пре свега из чињенице да је Судан једна од ретких великих држава у унутрашњости континента која истовремено излази на Црвено море, односно на поморски коридор који се преко Суетског канала и мореуза Баб ел-Мандеб директно надовезује на главне токове светске трговине. Сходно томе, свака дуготрајна дестабилизација западне обале Црвеног мора, па и само преусмеравање бродова и пад промета, одмах утиче на трошкове транспорта, а самим тим и глобалну економију. Имајући то у виду, није случајно што је сукоб у Судану, поред борбе за политички легитимитет и ресурсе, постао и борба за контролу „артерија“ међународних логистичких тачака. Поред трговинско-транспортне димензије, Судан је и инфраструктурни чвор за енергетску безбедност суседа: нафтоводни систем којим Јужни Судан извози нафту ка Црвеном мору пролази кроз територију Судана, а као што ћемо видети у наставку текста, Судан је постао неуралгична тачка где се испољвају ривалитети блискоисточних земаља.

            Смена Омара ал Башира и њен епилог

Као формални почетак Суданске кризе и револуције може се узети 19. децембар 2018. године. Разлог за протесте био је нагли скок цена животних намирница. Убрзо се протести у потпуности окрећу против тадашњег председника Омара ал Башира који је до тада суверено владао земљом још од војног пуча из 1989. којим је дошао на власт. Иако су протести били претежно мирни, ал Башир реагује увођењем ванредног стања 22. фебруара 2019. и масовним хапшењима. Међутим, до тада успешне методе застрашивања, овога пута нису уродиле плодом. Нове демонстрације избијају почетком априла а војска која је деценијама подржавала ал Башира стаје на страну протестаната и штити народ од полиције и различитих парамилицијских формација. Омар ал Башир је уклоњен са власти у војном пучу 11. априла 2019. године. Формални извршилац пуча био је дугогодишњи ал Баширов сарадник, министар одбране и генерал-потпуковник Ахмед ибн Ауф. Ипак, протестанти нису били задовољни овим избором сматрајући ибн Ауфа исувише блиским сарадником ал Башира. Њихову подршку уживао је човек који им је први пружио руку за време напетих протеста, централна фигура суданске револуције − генерал Абдел Фатах ал Бурхан. Власт преузима Транзициони војни Савет (Transitional Military Council − ТМЦ) на чијем челу је ал Бурхан. ТМЦ је одлучио да у потпуности игнорише вољу народа који је заправо желео да смањи улогу војске у држави. Демонстранти одбијају да се разиђу и праве широку народну коалицију – Снага слободе и промене (ФФЦ - Forces of Freedom and Change) састављене, између осталог, од професионалних удружења суданских радника и синдиката, различитих покрета за већа права жена у друштву и др. Напети преговори о даљој судбини земље између војске (ТМЦ) и цивилног друштва (ФФЦ) трају током априла и маја 2019. напоредо са протестима. Народ овога пута није прихватио ружичаста обећања војске о бољој будућности за којима војска увек посегне приликом било каквог социјалног бунта, малтене од настанка Судана као независне државе, а од 1989. без прекида.

Транзициони период и пуч из 2021.

Следећи катализатор суданске револуције био је догађај од 3. јуна 2019. познат као Картумски масакр. Радикални део унутар ТМЦ-а – Снаге за брзу подршку (РСФ - Rapid Support Forces) су одлучиле да жестоком употребом силе окончају протесте. Коришћена је бојева муниција, огромне количине сузавца и оклопни транспортери. Епилог је 100 мртвих и око 300 повређених цивила уз масовна хапшења. РСФ води порекло од паравојне формације познате као Џанџавид (Janjaweed – ђаволи на коњима) милиција. Реч је о формацији племенског карактера која је присутна у Судану, Чаду, деловима Либије и Јемена. Припадници ове милиције су починили бројне ратне злочине у суданском грађанском рату у провинцији Дарфур 2004. године. Одређен број команданата Џанџавид милиције је прешао у РСФ и добио своје место у ТМЦ-у. Упркос сили која се на њих обрушила, демонстранти нису желели да попусте. Организован је генерални штрајк који је паралисао земљу. Након штрајка, поновних преговора и још неколико мањих сукоба са РСФ-ом, протестанти су однели какву-такву победу, 20-21. августа 2019. формирано је ново тело које ће управљати државом – Суверено веће Судана које је представљало заједничку цивилно-војну управу. Испред цивилних власти за премијера Судана је изабран Абдала Хамдок, док је поменути генерал ал Бурхан био председавајући Сувереног већа у име војске. Према постигнитом споразуму, Веће је требало да функционише током прелазног периода од 39 месеци, након којег би били одржани општи и слободни избори. У том периоду војна и цивилна власт требало је да се наизменично мењају у председавању Сувереним већем.

У почетку је деловало да договор функционише, ситуација се стабилизовала, радило се на споразумима и реформама у области правосуђа. Ипак, економија је и даље била у тешком стању а највећи проблем била је инфлација. Спорадични протести су се одвијали континуирано, јер су цивилни представници били незадовољни чињеницом да је војсци дозвољена контрола и експлоатација рудника злата на северу земље, и то управо РСФ формацији која се сукобљавала са протестантима. Ал Бурхан је 25. октобра 2021. распустио Суверено веће и извршио војни пуч а представник цивилних власти, премијер Хамдок завршио је у кућном притвору. Ал Бурхан је (п)остао неприкосновени лидер Судана.

Разлози због којих се суданска војска одлучила на пуч из 2021. је неспремност за деобу власти са цивилима. Пуч је извршен тачно четири недеље пре истека рока за ротацију на месту председавајућег Сувереног већа. Војска и ал Бурхан нису желели да предају власт цивилима и Хамдоку, зато што председавајући има преовлађујућу снагу унутар већа и диктира његов рад. Ал Бурхан је тврдио да је преузео власт како би „исправио пут револуције“, али заправо, није могао да дозволи да цивили преузму пуну контролу јер би након тога вероватно уследило изручивање бившег председника Омара ал Башира Међународном кривичном суду и озбиљнија истрага масакра у Картуму. То би значајно уништило репутацију војске, што нас доводи до суштине ствари:. „господар“ Судана није ал Бурхан, као што пре њега није био чак ни ал Башир. Главну реч у Судану води и увек је водила војска као колектив. Кроз целу историју Судана као независне државе, врло мало битних политичких фигура је било независно од војске, а војска има непрекидан континуитет власти од 1989. Када је војска проценила да ал Башир више нема кредибилитет, пустила га је низ воду, и поставила ал Бурхана као новог експонента. Војска Судана не воли радикалне исламске покрете, али још мање воли либералну демократију и представља „кочиону силу“ за развој обе ове тенденције у суданском друштву. Тражећи узор у армији суседног Египта, војска Судана настоји да одржи свој утицај у друштву прокламујући визију стабилног Судана.

Карактер и ток сукоба

У ноћи између 14. и 15. априла 2023 у Судану су почеле оружане борбе између легалнe војске Судана (САФ), под вођством генерала Абдел Фатах ал Бурхана ‒ de facto председника Судана, и РСФ-а, под командом Мухамед Хамдан Дагалоа, познатијег као генерал Хамети. РСФ води порекло од поменуте Џанџавид милиције. Уместо да буде расформиран након злочина геноцидног карактера у Дарфуру у периоду 2003-2005. године  Џанџавид тј. РСФ је „ребрендиран“ 2013. године. Oд тада носи садашњи назив и номинално је део суданске војске, иако има потпуно независну линију командовања и војну логистику. Непосредно пре избијања сукоба, бројност РСФ-а се процењивала од 75.000 - 100.000 људи и вероватно представља најбројнију паравојску у новијој светској историји. Током сукоба број бораца РСФ-а је око 100.000 Повод за избијање рата је неуспели план за интеграцију РСФ-а у регуларну суданску армију, што је требало да буде први корак ка транзицији на цивилну власт. Прави узроци сукоба су: 1) војна хунта може имати само једног главнокомандујућег; 2) ни једна држава не може имати две војске ‒монопол на употребу силе је по дефиницији недељив; 3) контрола над каналима за шверц злата.

Хамети (РСФ) - лево; Ал Бурхан (САФ) – десно

Извор: BBC: https://www.bbc.com/news/world-africa-65297714

У пракси, приликом војних пучева борбе се претежно воде на територији главног града, јер се у главном граду налазе кључне институције за вођење државе. Помало изненађујуће, од самог почетка, жестоке борбе су се водиле и на југу земље, као и у граду Мерое, око 300км северно од Картума. Убрзо, сукоб се проширио широм земље, што сведочи о томе да ово није обичан војни пуч. Није у питању ни класичан грађански рат мотивисан етно-религијским разликама јер не постоји специфична етничка група коју РСФ представља, а религијски сви учесници су муслимани. Реч је о сукобу две оружане фракције које се боре за контролу над ресурсима и државом, као и за међународни легитимитет.

Од избијања сукоба 15. априла 2023. године динамика рата у Судану развијала се у таласима, при чему је почетни моментум био превасходно фрагментован и локално одређен логиком урбаног ратовања у Картуму. РСФ је релативно брзо успео да се „укопа“ у значајним деловима града и наметне темпо мобилношћу својих јединица, док је САФ задржавао кључне државне институције и војну инфртаструктуру у граду, уз, преимућство у оклопној и ваздухопловној компоненти на бојишту. Међутим, већ током јесени 2023. фронт се проширио из престонице у унутрашњост, па је улазак РСФ-а у Вад Мадани представљао снажан симболички и логистички ударац за САФ, јер је указивао на способност РСФ да угрози комуникације и хуманитарне коридоре у централном и источном делу земље. Колико је ситуација била озбиљна, или боље рећи непредвидива говори и чињеница да је САФ пребацио главни штаб и de facto престоницу државе у Порт Судан на Црвеном мору. У првој половини 2024. РСФ достигао врхунац своје територијалне експанзије и оперативне иницијативе, укључујући притисак ка средишњим регионима земље. 

Прекретница долази у септембру–октобру 2024, када САФ покреће организовану контраофанзиву, нарочито у престоници, чиме се први пут након дужег периода мења актер који диктира темпо и поседује оперативну иницијативу. Тај преокрет САФ капитализује у периоду јануар–мај 2025. кроз повратак Вад Маданија и велике симболичко-оперативне добитке у Картуму (укључујући повратак контроле над председничком палатом), уз постепено учвршћивање контроле у широј престоничкој зони. Међутим, запад земље и регион Дарфура остаје чврсто под контролом РСФ-а, што им је омогућило да покрену политичку иницијативу о признању паралелних влада и чак подели земље. Све ово се дешавало у медијској тишини. Догађај који је бацио светло на сукоб у Судану је освајања града Ел Фашер од стране РСФ-а у октобру 2025. који је праћен тешким злочинима. Опсада је трајала више од 550 дана. Када је РСФ коначно пробио одбрамбене линије, за недељу дана су погубили око 60.000 људи, при чему горње процене иду и до 100.000. жртава, што је више од броја погинулих у Гази у последњем рату.

Постојала је бојазан да би РСФ могао да уради нешто слично у провинцији. Кордофан. То је навело САФ да покрене офанзиву и пробије блокаду градова Дилинг и Ел Обеид.

Извор:World Atlas: https://www.worldatlas.com/maps/sudan

Почетком фебруара, ефективна контрола приказана је на следећој мапи:

Извор: Warfronts: https://www.youtube.com/channel/UC9h8BDcXwkhZtnqoQJ7PggA

Један од разлога зашто овај сукоб не може да се оконча је претерани ентузијазам обеју страна након остварења сваке мало значајније победе. Ни једна страна нема озбиљну намеру да преговара,, док у реалности ни једна од страна нема снагу да оствари коначну победу. Ипак, логично је поставити питање: зашто је САФ изненада у налету? Пре ће бити да се ради о геополитичким играма него војничком генију њених команданата.

Геополитичка игра

Дешавања која прате суданско ратиште све више слуте на престројавања која би могла да прекроје добар део безбедносне архитектуре Црвеног мора, од Судана до Блиског истока. У средишту тог процеса,  налази се растуће ривалство између два кључна америчка савезника у Персијском заливу, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, чије се супротстављене визије о томе ко треба да изађе као победник сукоба у Судану постепено преливају у конкретне потезе на терену. То се јасно видело после пада Ел Фашера прошлог октобра. Масовна убиства која су пратила победу РСФ-а изазвала су политички потрес, пре свега код суданских суседа: у Каиру је, према писању Њујорк тајмса, председник Абдел Фатах ел Сиси био видљиво узнемирен и упозорио да је пређена црвена линија, док је у Ријаду реакција била још оштрија. У року од неколико недеља, престолонаследник Мухамед бин Салман отпутовао у Вашингтон и од председника Трампа тражио да помогне да се рат заустави. Та дипломатска иницијатива није остала на нивоу симболике. Готово одмах по завршетку сусрета у Вашингтону, Саудијска Арабија почиње да повећава материјалну подршку САФ-у.

То је по свему судећи био сигнал за укључивање других актера. Последњих недеља у ваздухопловним снагама САФ-а се појављују напредни турски дронови „Акинџи“ (напредна верзија Барјактара ТБ2), који наводно полећу из Египта. Ријад, Каиро и Анкара нису изненада одлучили да „иду до краја“ у подршци САФ-у само из реакције на Ел Фашер, него зато што су проценили да је подршка Уједињених Арапских Емирата РСФ-у превршила меру. Иако то поричу, УАЕ су посвећено укључени у судански сукоб: новац и оружје за РСФ, наводно се допремају преко ваздушних база у Чаду (град Амџарас на истоку земље) и Либији (аеродром Ал Куфра), док се рањеници лече у емиратским болницама. Разлози Абу Дабија су вишеслојни: од приступа уносним суданским налазиштима злата, преко осећаја „политичког дуга“ због улоге РСФ-а у заједничкој саудијско-емиратској интервенцији у Јемену, до процене да је САФ сувише близак суданским исламистичким елементима. О истинитости ове тврдње се може дебатоватии, али по свему судећи, то је став УАЕ. Како један од спољнополитичких приоритета УАЕ јесте обуздавање „политичког ислама“. РСФ, који се представља као секуларна снага, у очима Абу Дабија делује као боља опција.

Насупрот томе, саудијска перспектива је готово инверзна: саудијски званичници САФ-а сматрају далеко пожељнијом од милиције као што је РСФ – коју виде као непредвидиву, институционално слабу и лишену легитимитета. Судан под вођством РСФ-а би могао да шири нестабилност дуж Црвеног мора, које чини западну границу краљевине. Саудијску нелагоду додатно храни шири образац емиратског „активизма“: подршка оружаним фракцијама у Судану и Јемену, подршка генералу Хафтару у Либији и Сомалиленду у Сомалији. Саудијска фрустрација због емиратске асертивне политике расте и све више се доживљава као извор нестабилности. На то се надовезује и продубљивање партнерства УАЕ–Израел, које, у атмосфери постконфликтног престројавања после ратова са Хезболахом, Хамасом и Ираном, Ријад чита као потенцијални сигнал стратешког опкољавања у појасу Црвеног мора и Рога Африке. Иако су начелно на истој страни у Јемену у борби против Хута, УАЕ и Саудијска Арабија имају специфичан ривалитет у борби за утицај на југу Јемена.

Египат, пак, има егзистенцијалне разлоге за интересовање за судански сукоб: као држава која непосредно граничи са Суданом, Каиро страхује од сценарија у ком би милиција оптуживана за масовне злочине, па и геноцид, консолидовала власт и довела до novog таласа избеглица ка Египту. Истовремено, Египат је „осетљив“ на зближавање УАЕ са Етиопијом, коју доживљава као претњу због реторике етиопског премијера и пројекта Велике етиопске ренесансне бране, за коју Каиро верује да може угрозити безбедност Египта у снабдевању водом.

Масакр у Ел Фашеру довео је до тога да су Ријад, Каиро и Анкара престали да буду пасивни и определили се за отворенију и снажнију подршку САФ-у, што је, подстакло и низ недавних успеха на бојишту. Циљ је да се пресече логистика којом УАЕ помажу РСФ. То подразумева затварање саудијског и египатског ваздушног простора за емиратске теретне летове за које се сумњало да носе оружје, затварање сомалијских лука за бродове са ратним материјалом. Кампања је, како се тврди, укључила и притисак на joш једног дугогодишњег покровитеља РСФ-а: генерала Хафтара у Либији, који је играо важну улогу у одржавању РСФ-а испорукама горива из либијских рафинерија и омогућавањем употребе аеродрома Ал Куфра за допремање оружја. Наводно је египатска влада позвала Хафтаровог сина у Каиро, где је добио оштро упозорење због очеве сарадње са РСФ-ом. Притисак је уродио плодом: аеродром Ал Куфра је затворен 19. јануара 2026, наводно због радова. Ипак, то не значи да је РСФ потпуно одсечен: постоје назнаке да Етиопија, као савезник УАЕ, дозвољава коришћење своје територије за подршку РСФ-у, док се чини да и Јужни Судан због свог унутрашњег сукоба све више клизи ка позицији која је повољна за РСФ и њихове савезнике.

Упркос томе што тренутно изгледа да САФ добија замах, чини се да је њихов максимални домет контрола Кордофана. Тешко је поверовати да САФ има ефективе да успостави поновну контролу над читавим регионом Дарфура, тим пре што се чини да се отвара нови фронт на југоистоку близу границе са Етиопијом. То само по себи развлачи снаге САФ, а евентуално укључивање Етиопије у логистичку мрежу РСФ-а дало би нову енергију овој организацији.

* * *

Судански рат треба читати као двослојан процес: на првом нивоу он је борба домаћих оружаних формација за контролу државе и приходе, док је на другом нивоу постао поље (де)стабилизације у којем регионални актери настоје да спрече исход који би угрозио њихове безбедносне и економске интересе у Црвеном мору и ширем окружењу. Управо зато је променљиви моментум на бојишту разумљив не само као последица тактичких одлука директних учесника сукоба, већ и као функција престројавања спољне подршке и притиска на линије снабдевања. Додатни слој комплексности јесте то што се Црвено море већ налази у динамици појачане милитаризације и надметања великих и регионалних сила (укључујући и идеју о руској поморској логистичкој бази на суданској обали), па би продужавање рата могло да цементира фрагментацију Судана и истовремено прошири геополитичку тенденцију конфликта на читав простор од Рога Африке до источног Медитерана.

 

Аутор: 
др Данило Бабић
Научни сарадник